Murtersko – betinski životni prostor (obradivi zemljište i pašnjaci) pruža se na nekoliko udaljenih prekomorskih lokacija: Murterski školji (otočići uz Otok), Modrave (maslinici uz Jadransku cestu nasuprot Otoka), Makirina, (maslinici na kopnu do kojih se je dolazilo brodom), te Kornati, Žut i Sit sa svojim otocima i portima. Budući da obala uz ove parcele nije raspolagala gotovo nikakvom infrastrukturom za prihvat brodova, gajeta je morala biti tako konstituirana da može pristupiti doslovno na svakom mjestu.

No teže je bilo udovoljiti ostalim konstitucijskim zahtjevima: veličini i navigacijskim sposobnostima. Brod je najprije trebao odgovoriti načelu multifunkcionalnosti, a to znači da je morao biti, slikovito kazano, i ribar i težak i transporter: što je moguće lakši za ribolov, što teži i čvršći za jedrenje i transport, što veće zapremnine za poljoprivredne poslove i prijevoz dobara.
Sa funkcionalne strane gledišta, to su trebala biti tri broda u jednom. Druga bitna odrednica ovog broda je relativna lakoća upravljanja, jer je njima upravljala obiteljska posada. Gajeta je dakle obiteljski brod. Kad kažemo obiteljsko do znači tolik da s njime u normalnim okolnostima može upravljati jedna osoba u punoj snazi netko (obično slabašniji) od ukućana dijete ili starac.


gajetaGajetu i sve druge veće ili manje brodove od nje, pokretalo je latinsko jedro i/ili vesla.
Za razliku od prvih četvrtastih jedara iz antike sa kojima se je plovilo samo u krmu i suvremenih jedara koja su postavljene uz visoke jarbole, latinsko jedro visi na dugoj motki, lantini i ima trokutast oblik. Prednost ovog jedra je u relativno lakom rukovanju njime, dobro je držalo brod kada se jedrilo „treso" ili „u provu", lako se moglo saviti ili razviti prema potrebi.
U olujnom vjetru jedro bi se kratilo pomoću trcalora.
Gajeta nije bila laka na veslu i ondašnje oceanske razdaljine do kornatskih porata, uz nesretan kurenat, prevaljivalo se satima, a ponekad i danima. Na veslu su bili mnogo lakši kaići, koliko zbog veličine toliko i zbog drukčije konstrukcije. No kaići su imali tu manu da zbog male zapremnine nisu mogli prevoziti travu, ni drva, ni mast, ni masline, ni barila usoljene ribe... Tko je imao samo kaić, morao je posuđivati gajetu, a brod je kao žena: nerado se posuđuje drugima. Razlog tome bio je i to što je, naravno, svaka gajeta imala i svoju ćud : slaba na burtižu, teška na veslu, vergulasta...pa se nenaviklu novom korisniku mogla dogoditi i nevolja. Mnoge su gajete zbog svojih osobitih karakteristika, ali i onih svojih vlasnika, uz službeno ime iz papira, dobivale i nadimke: Joškovica, Lupežica, Popivača....